Trudna sam. Ja trudna jesam. Ja sam trudna. To mi je zvučalo potpuno nevjerojatno. Kao da se radi o nekome drugome. Imam bebu u trbuhu. Ja. U mojem trbuhu.
Analiziram samu sebe dok radim neke uobičajene stvari. Idem u dućan – a trudna sam. Kupujem kruh, mlijeko i voće – trudna. Tuširam se, oblačim i odlazim na posao – isto trudna. Ne osjećam se trudno, ali jesam. Trudna sam. Imam bebu u trbuhu.
Jako zanimljiv osjećaj. Mislila sam da ću, kad jednom budem trudna, to poželjeti odmah svima rastrubiti. Ali nisam. Štoviše, nije mi palo ni na kraj pameti ikome reći. Znamo samo Krešo i ja.
Rekla sam još samo svojoj starijoj sestri jer njoj i inače uvijek sve kažem. Mislim da je i ona meni prvoj rekla kad je bila trudna.
- Hoćeš čuti nešto jako zanimljivo?
- Da.
- Imam bebu u buši!
- Jeeeee!
Obitelj je priželjkivala sretnu vijest
Bila je jako sretna, ali mislim da je već iz uvoda znala o čemu se radi. Priželjkivala je to. Čitava obitelj je priželjkivala. Ali svi su bili jako pristojni i nitko nas o tome nije puno ispitivao. Znali su da time ionako ne bi ništa postigli.
Okej, i što ja sad trebam raditi? Ili još važnije – što trebam prestati raditi?
Pokušavala sam se sjetiti jesam li u ovih par dana koje sam već bila trudna, a nisam to još znala, napravila nešto što bi moglo biti opasno. Uglavnom je sve bilo u redu... osim tog jednog rođendana prošli vikend.
Naime, malo smo zatulumarili, popila sam pivo. Ništa strašno, ali ono... Nije baš trudničko ponašanje.
Brže bolje 'guglam': 'Što ako sam pila dok još nisam znala da sam trudna', 'Alkohol i trudnoća', 'Opasnosti alkohola u ranoj trudnoći'...
Odgovori su me malo smirili. Naravno, alkohol treba izbjegavati ili ga najbolje u potpunosti eliminirati, ali često se događa da žene dok još ne znaju da su trudne nastave s normalnim društvenim aktivnostima. Uostalom, budimo iskreni – da nema alkohola, puno djece se nikad ne bi ni rodilo. U najvećem broju slučajeva, neće se dogoditi ništa. Ali kad jednom znate da imate malo, osjetljivo biće u sebi, najbolje je da prestanete sa svime što bi mu moglo naškoditi.
A što je s putovanjima? Smijem li putovati? I to još avionom na drugi kontinent? Naime, u trenutku kad sam saznala da sam trudna, avionska karta za toliko željeni New York već je bila u džepu.
Smiju li male bebe, embriji zapravo, putovati avionom? Nije li gore visoka radijacija? I, uostalom, što je s kontrolama i skenerima na aerodromu? Nije li to rendgen?
S obzirom da sam se zaputila u SAD, uplatila sam dodatno zdravstveno osiguranje. To ne košta puno, a može ti spasiti život – i doslovno, a pogotovo u financijskom smislu, jer ako ti se u Americi nešto dogodi, morat ćeš prodat i stan i jedan bubreg da otplatiš bolnički račun, tako se barem priča. To putno zdravstveno osiguranje je uvijek dobra ideja, čak i za slučaj da te samo zaboli zub, a pogotovo ako si trudna.
Kome ću sve reći da sam trudna?
Što se putovanja avionom tiče, ako se osjećaš dobro, možeš putovati, objasnila mi je moja doktorica kojoj sam odjurila odmah nakon što sam doznala sretnu vijest. Let avionom nije opasan za bebu. Jedino se ne preporučuje putovanje u visokom stupnju trudnoće da se ne porodiš na 10.000 metara (iako je bilo i takvih slučajeva koji su prošli sasvim dobro, a na kraju su i mama i beba još završile i u novinama).
I posljednje, kontrola na aerodromu nema veze s rendgenom. Zapravo ima, ali samo onaj dio koji se odnosi na prtljagu. Ljudi koji prolaze kroz onaj detektor metala mogu biti mirni jer je riječ o uređaju koji radi na principu elektromagneta i koji nije opasan za ljude – kako one velike, tako i one skroz male koji su još kod mame u trbuhu.
Odlučila sam otići na planirani put. Kad se vratim svima ću reći sretnu vijest.
U redu. Mogu putovati i sve je spremno.
No hoću li još nekome reći da sam trudna prije nego odem? Inače nisam sklona nikakvim praznovjerjima, ali kad sam saznala da sam trudna probudio mi se osjećaj da to, barem u početku, nitko ne smije znati.
Samo sam se zagonetno smijuljila, pa su ljudi oko mene možda mislili da sam malo ćaknuta. Ali o bebi nitko ništa nije znao.
Beba i ja idemo u New York
Odlučila sam da neću reći čak ni roditeljima, a za to sam imala i još jedan dodatni razlog – majčinska briga, koju ću ubrzo i sama iskusiti. Naime, znala sam da je moja mama (i tata, naravno, ali mama pogotovo) jako zabrinuta zbog puta: što ako joj se nešto dogodi, ako se izgubi, ako padne avion, ako ga napadnu teroristi...?) Da je još znala da sam trudna, briga bi se sto puta povećala. Ne radi se tu o nedostatku povjerenja, niti su mi ikad branili da ikamo idem, ali htjela sam ih poštedjeti dodatne brige.
Osim toga, nekakav je običaj da se o trudnoći nikome ne govori dok ne prođu barem prva tri mjeseca. Postoje neke narodne priče da je to zbog loše sreće ili nešto slično, ali radi se zapravo o nečemu drugome.
Naime, u prvoj fazi trudnoće, u tom prvom tromjesečju, beba je još jako osjetljiva i do spontanog pobačaja dolazi najčešće rano u trudnoći. Zato se o tome nikome ne govori dok trudnoća malo ne poodmakne i dok najosjetljiviji period ne prođe. Tako sam odlučila svojim roditeljima reći tek nakon što se vratim iz Amerike.
Spakirala sam kofere i krenula na put. Zapravo nas dvoje smo krenuli, ja i moj mali paketić.
Vodi ga mama u New York! Kad tako započneš život, pa valjda će i ostatak biti u redu.